Biografija

Rođen sam u malom mestu Žablju 16.12.1967. gde sam i proveo ranu mladost, tj. 16 prvih i verovatno najlepših godina zivota. Novi Sad koji je svega 30 km udaljen od Žablja, je za moje tadašnje pojmove bio vrlo daleko i kao što u svakoj bajci biva, budući da sam šahovski bio prilično izolovan u tako maloj sredini, šah mi je došao pravo na kućna vrata. Ali o tome nešto kasnije…

U školi sam bio odličan đak, tamo sam i stekao radne navike koje su mi pomogle u kasnijem bavljenju šahom, kao i u životu…

Rođen sam iz braka oca inžinjera poljoprivrede i majke učiteljice, što je bio prilično intelektualan brak čak i za gradske prilike, tako da sam zbog toga uvek imao određenu dozu odgovornosti u svom ponašanju i radu . Knjiga me je oduvek prilično interesovala i to bukvalno bilo koje prirode.Na drugom mestu bila je lopta i to fudbalska, i verovatno samo zahvaljujući nekvalitetnoj podršci nisam postao fudbaler ili kosarkas. Ostao je tako jedini individualni sport gde sam mogao da se iskažem u datim okolnostima – šah . Majčina prijateljica tetka Bisa mi je za 7. rođendan kupila prvi šah u kartonu i plastici a nedugo zatim sam od majke dobio jos jedan u duborezu.

Dakle alat je bio spreman, „velika“ karijera je mogla da počne, samo trebalo je još neko da me uputi u tajne drevne igre. Prve sahovske regule objasnio mi je otac kao i pokojni teča Sekula (koji mi je objasnio i mnoge druge stvari…). U to vreme, pogotovo leti, prolazeći kroz centar mesta često bih zaticao dva zaljubljenika u to vreme dva najjača igrača u mestu majstorskog kandidata Glišića i njegovog kolegu po tituli bankara Jovanovića. Oni su na ćebetu prostrtom posred najlepšeg parka u Žablju vodili ljute šahovske bitke, neretko pored brojne publike uz upadice i šale sto je i mene ponukalo da ih izazovem na megdan. Naime, u to vreme sam već uspevao da pariram ocu koji nije posedovao nikakvu kategoriju u šahu, tj. igrao ga je retko i iz hobija.

Moja ponuda je dotičnoj gospodi bila vrlo simpatična i do srca ih je nasmejala, ali šansu sam ipak dobio, doduše uz ustupak dva topa i samo jedne dame.

Nakon toga registrovan sam za lokalni sah klub i ubrzo spoznao kako na selu vreme sporo prolazi… Naime samo jednom godisnje su bili kategorni turniri i prvenstvo kluba, ceo ostali sahovski prostor je bio za mene nepoznanica , pa sam uz odlican uspeh u skoli i igranje velikog i malog fudbala nesto kosarke i sto je najgore bez sahovske literature, poceo da bojazljivo koracam kroz nepoznate sahovske predele . Prve godine sam uspeo da budem medju osvajacima 4. i  3. kategorije, a sledece 2. i 1. kategorije, tako da sam iz 5 nastupa prekoracio 4 stepenika iako bez nikakve teoretske osnove niti organizovanog rada na sahu . Lokalni sah klub i stariji momci koji su tu igrali su bili sve sto sam tada mogao da dobijem, kao i da beznadezno kibicujem kad su gostovanja klubova koji su igrali protiv nase prve ekipe, koja je tada za mene bila misaona imenica. Ono sto me je izludjivalo, da me kao previse malog niko nije zarezivao sahovski iako sam vec tada nedvosmisleno pripadao gornjoj polovini naseg seoskog sahovsog establismenta.

Glavni dogadjaj , koji je na mene imao presudan uticaj je bio organizovanje majstorskog turnira od 14 ucesnika u cast dana JNA ( da negde smo ih i voleli u nasoj Jugi…) , i prve godine sam imao veliku cast da budem demonstrator , a igralo se u biblioteci nase skole u Zablju. Sledece godine kad sam vec dosao do I kat. ocekivao sam da igram i nadao se tome, ali me niko nije obavestio, pa sam razocaran saznao da je turnir krenuo kad je vec bilo u toku 1. kolo .  Posto sam uvek imao taj bacil inicijative u sebi, to me je nagnalo da odem u Novi SAd kod babe i dede u goste i da potrazim mesto gde cu rado odlaziti do danasnjeg dana , prostorije NSK a . Nekoliko puta sam prozvizdao ulicom tamo vamo ,trazeci po opisu mesto sahovskog hrama i nekako ugledah neuglednu tablu i mracni ulaz, pa se sa zebnjom u srcu uputih gore …

Da li postoje bolji igraci od mene ? Da li su mnogo bolji ? Hocu li se obrukati ? Da li ce uopste neko zeleti da igra sa mnom ? Bila su jedna od mnogobrojnih pitanja koja su mi se vrzmala po glavi …

U klub sam usao i odmah bio sokiran jer je prva sala bila ispunjena dimom i mnogobrojnim cugerasima , ali posle toga je bila prostorija sa sankom i jos jedna sala gde se igrao ozbiljan turnir. U toj sali oko sanka sam poceo zbunjeno da se osvrcem a onda me je cika Steva Lazic ( inace poreklom curuzan) upitao da li sam ovde prvi put i da li bih voleo da igram mozda , na sta sam samo nemusto klimnuo glavom i rekaoza sebe ,  da ja odlicno igram sah . On me je tada odveo do jednog od onih sto su tresli cuger velikom zestinom, korpulentnog mladica od nekih 30 tak godina i rekao mu da me proveri, na sta je trema odmah nestala . Dobio sam ga lako 3 -1 i posle toga odmah od cika Steve dobio ponudu

( naravno uz pristanak mojih roditelja) da budem registrovan za omladince sah kluba Vojvodina iz NS,  sto je meni donelo nadu , da cu konacno moci da igram vise partija a u Zablju crveni karton za sve sledece turnire lokalnog kluba !! To se nije desilo jer su samo dvojica igrala pa smo ja i Sale Adamovic iz Curuga uglavnom grejali klupu , ali sam se bar docepao sahovske sredine, a ubrzo kao srednjoskolac prelazim u grad i to je bio prelomni trenutak da bi moja sahovska karijera uopste mogla da ide dalje uzlaznom linijom.

 

Sva prava zadržana
E-pošta: Mobilni: ++381 (0) 64 124 97 41 Kućni: ++381 (0) 21 450 714